NIKOLA MARKOVIĆ: LITERARNA EKSPRESIJA O HERCEG NOVOM

NIKOLA MARKOVIĆ: LITERARNA EKSPRESIJA O HERCEG NOVOM

603
0
Podijeli
 

Herceg-Novi, kolevka poetske epifanije

Frontalne borbe već se vekovima biju u okviru jedne bitke. Bitke ideja. Ili možda bolje reći bitke ideje. Ideja da gradovi imaju dušu nekima zvuči apsolutno logično dok onim večitim kontrašima gradovi predstavljaju samo gomilu zidina, nesavršeni sklad stilova, savršeni nesklad prljavog asfalta, šporkih kantuna, smrdljivih uličnih slivnika. Grad sa dušom – ova sintagma često podseti na onu misao da svako oružje ima sopstveni put, svoja sećanja i nepredvidive poteze koji ponekad, iz čiste obesti, žrtvuju gazdu u nameri da pokažu da je sve samo plod skrivene podsvesti oružja. A da li takvu podsvest, kolektivnu podsvest, podsvest tradicije i indijanski manitu imaju i gradovi? Sudeći po gradu na čijim sam ulicama rastao, na čijim obalama i danas rastu moji snovi i ideje, može se nametnuti zaključak da je upravo čitava istorija jednog toka misli večiti štićenik koji se busa ispod gospodskog fraka ovog grada.
Skaline p(j)esničkog zanosa
Stepenice – večiti simbol penjanja, gradacije, napredovanja, stalnog jurcanja ka vrhu prvi su paradoks ovog grada. Paradoks, jer vrh ne postoji. Pijadestal ovog grada ne traži se na vrhu, već u plavetnim dubinama. Jedino je more to koje zna koliko je ljubavi potonulo, koliko ih se nije vratilo i koliko je nenapisanih pesama ostalo ispričano u zoru, onom jednom kamenu što je nadmašivao onaj drugi dok se pesnik u nastajanju takmičio sam sa sobom da prevail sopstveni rekord i kamen pošalje što dalje u more, čineći to u zabludi da će zaboraviti i snove i pesmu i nju. I zato more ostaje taj nedohvatljivi put saznanja večite tajne, a stepenice su tu da zabluđuju, sizifofski muče svakog ko je ovom kamenom gradu pokušao da se suprotstavi. Među gradskim stepeništima koje se nižu bez zareza, bez tački, kao jedan misaoni, nesređeni diskurs mnogi su velikani ali i svenižnji tražili svoj stepenik. Tražili su reč da opišu svoje stanje, da se opravdaju pred sobom jer večno lutaju tragovima vasione za skrivenom istinom gubeći se u rečima, među linijama, među bojama na skalama pesničkog zanosa ili slikarskih halucinacija. A grad je sve to trpeo. I vekovima davao putokaze u lavirintima u kojima smo Minotauri bivali mi sami.
I baš u tom večitom penjanju i silaženju, traženju sopstvene skale, krije se razlog zbog kog su se ofarbane, nijansirane umetničke misli upravo ovde najčešće rojile. Tu gde se odvajkada sučeljavalo mletačko sa orjentalnim, lacmansko sa planinskim, moralno sa razbludnim, plodno je tle za mišljenje bez veriga, za slobodnu ideju koja večito teži da napusti zaliv i otplovi vanka ka pučini. Nije čudo ni to što su najlepši Šantićevi stihovi posvećeni upravo Boki isklesani sada u spomen ploči na Forte maru. Čojstvo i literarne senzacije Marka Miljanova svakako su znak da je ovaj grad oduvek pružao i drugu šansu. Šansu za oprost, nezamerajuću šansu za opet. Nepismeni Miljanov, mislilac Kuča, revolucionar, esteta, upravo nakon polovine sopstvenog veka u ovom gradu nalazi oazu pismenosti i počinje svoje književno putovanje. Setimo li se Matavuljevog Rozopeka vidimo da je grad zbog tih oštrih sukoba kultura, tučnjave civilizacija, najviše i trpeo. Ali i otrpeo.

I šetnja kroz dugu arteriju grada, Njegoševu ulicu uvek nam skreće misao na velikoumne filozofije čuvenog vladike, sahranjenog na najvišoj nadmorskoj visini u Crnoj Gori. Međutim, malo kome u tim trenucima na um padne da je veliki mislilac kojem se pripisuju sve neimenovane mudrolije nekada bio malo dete. I tako mali Njegoš, dok je još glavu okretao na poziv “Heeej Radeeee”, prvo putovanje u svoju kosmologiju započeo upravo u ćeliji Tople kao dvanaestogodišnjak.
Dok koračate starim gradom ka muzičkoj školi gazeći izlizane kamene setićete se i Marka Cara, esejiste, kritičara, pesnika, somnabulnog hvatača inspiracije.
I tek tada ćete slučajni prolaznici, shvatiti da ovaj grad nije samo letnji vašar furešta, ključajuća pozornica preplanulih butina, nego grad koji bi i vas povio pelenama nadahuća, samo ako se uhvatite u nikad završeno kolo traganja za identitetom, istinom ili davno izgubljenom ljubavlju. Grad koji bi vam pevao uspavanku kad se podno Orjena raspne južina a noći se napune slanim snovima. Čak i onda kada ste ga oskrnavili, duboko mu zarezali ožiljak na agavi, kada ste ga napustili, namerno ili nehotice, kada ste dozvolili da bude prevaren.
Krematorijum muza
Nikako ne treba misliti da je ova garda, zaštitnica Boke kotorske,odbrambeni bedem istine, grad koji će se osvetiti. To nikako ne smete pomisliti. Ali uvek morate imati na umu da i gradovima ostaju cinični talozi na duši. Iako stalno vedar, dobroćudan, raspevan i ovaj grad ume da iznenadi. Setimo se svi 1979. godine i neupokojenog usnulog pretka grada koji se prirodno pobunio protiv tolike multikulturalnosti i multikoloralnosti koje grad vekovima trpi. Procenivši da se možda sprema neukus grad je rešio da se sam opomene. Da štucne, proseje nenakalemljene izrode i korov. A tada su možda postradali i oni koji nisu bili krivi. Ali su nečije pesničko prokletstvo sigurno nosili na plećima. Isto onako kako je Milica Babić Jovanović ponela prokletstvo Andrićeve- Jelene, žene koje nema. A malo ko zna da je Jelene i te kako bilo. I bila je to baš pomenuta Milica, žena Andrićevog prijatelja Nenada Jovanovića. A kad je Nenad umro, Ivo je odlučio da je napokon otme. Ali je to trebalo da neko i plati. I platio je Andrić, smrću svoje muze. Platila je i muza. A najviše je platio grad, koji je sve to mučki trpeo i na kraju ostao grad koji će Andrić nastaviti da ne voli, kao što ga nije baš mnogo voleo i razumeo onda kada je u njemu 1960-tih kupio kuću. Kuću u kojoj će 1968. Milica preminuti, odnevši sa sobom uspomenu na dvojicu prijatelja koji su je voleli. I ženili.

I sada napokon možemo reći da je Herceg – Novi isto onoliko kolevka muza koliko je i njihov večni počinak. Takav je to grad. Grad koji može izroditi pesničku ideju i misao, kičici pokazati put, životnoj simfoniji biti violinski ključ. Ali isto tako grad koji može biti sakralni spomenik, grob, pozlaćena urna. Ćopićeva su zimovanja bila u Novome mirna. Ali je svoje pesničko prokletstvo razlio na pločniku pokraj Save. Desanka je svoj mir tražila u Igalu 1992. Tragajući za još nekoliko reči kojom bi zaključila svoju gotovo vekovnu poemu. A onda je februara 1993. stavila poslednji interpunkcijski ovozemaljski znak. Raičković se u epifanijama divio jesenjem moru. Kapor posmatrao Prevlaku kroz ivicu čaše. Džumhur vizirao grad. A grad ih je sve posmatrao punim očima, suznim od njihovih sudbinai ispraćao punim jedrima. Grad je svima menjao pelene, brisao crevlje pred put ali i držao posmrtnu sveću – JER JE IMAO DUŠU.
Autor teksta je rođeni Novljanin, koji već 15 godina živi u Nišu

Nema komentara

Ostavite komentar

*

code