Intervju: Zoran Skrobanović, Novljanin u Beogradu, kome je Kina drugi dom, ali...

Intervju: Zoran Skrobanović, Novljanin u Beogradu, kome je Kina drugi dom, ali čezne za porodicom i novskim jugom

10
Podijeli

Krajem prošle godine prestižno priznanje „Miloš N. Đurić“ Udruženja književnih prevodilaca Srbije dobio je profesor kineskog jezika i književni prevodilac  Zoran Skrobanović. Ovom  rođenom Novljaninu, nagrada je urečena  u Beogradu za prevod knjige Han Šaogunga, „Rečnik mesta Maćao“ (Geopoetika, Beograd 2018), koja je po izboru Azijskog nedjeljnika uvrštena među sto najznačajnijih kineskih romana dvadesetog vijeka!

Skrobanović  je  ranije preveo  Ju Huaove romane „Živjeti” i „Zapisi o prodavcu krvi”, Mo Jenov roman „Umoran od života i smrti”, zbirke pjesama „Kitaj” Ezre Paunda, zbirke pripovijedaka Šarlot Perkins Gilman „Žuti tapet”. Beogradska Geopoetika objavila je Skrobanovićevu knjigu „U modernističkoj čajdžinici: doživljaj kineskog pisma u evropskom modernizmu” …

Picerija i restoran

U novogodišnjem intervjuu za Radio Jadran, otkriva nam njegove spoznaje o istočnjačkoj kulturi i civilizaciji, koje želi da  približi Evropljanima.

Vi ste vanredni profesor kineskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, književni prevodilac i autor, sa respektabilnim stvaralačkim radom i zanimanjem za kinesku kulturu i literaturu. Kako je došlo do toga da Vas okupiraju istočnjački duh i mudrost, da zavolite kineski jezik?

Uvek volim da napomenem da je na moju odluku o studiranju kineskog jezika i književnosti presudno uticala moja draga prijateljica, Novljanka, Dragana Krivokapić, udata Čupić, koja mi je kao srednjoškolcu predložila da se posvetim proučavanju kineskog jezika i kulture koji su nama Zapadnjacima mnogo manje poznati od evropskih. Oduševljeno sam prihvatio njenu ideju i već na drugoj godini studija na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu otišao sam na dvogodišnji studijski boravak u NR Kinu. Moja iskrena ljubav prema kineskom jeziku, kulturi i posebno književnosti, dobrim delom su posledica upravo života u Pekingu i divnih iskustava stečenih tokom boravka u Kini.

Pretpostavljam da je  za bolje razumijevanje drevnog Istoka bilo neophodno otići više puta  “dodirnuti” direktno život kineskog naroda, jednako u Pekingu i na Tibetu. Kakvi su Vaši doživljaji iz Kine? 

Proučavanje stranog jezika i kulture svakako iziskuje boravak u kulturnoj matici, a to je posebo važno kad je reč o učenju kineskog jezika. Peking sam veoma zavoleo i uvek se rado vraćam u kinesku prestonicu. Imao sam sreće da provedem i nekoliko meseci na Tibetu, i to putovanje predstavlja istinski nezaboravno iskustvo. Sa svojom saputnicom, italijanskom sinološkinjom iz Sijene, Đulijom Turnau, obilazio sam budističke manastire i provodio vreme s običnim Tibetancima. Ponekad nam se dešavalo da međugradski autobus čekamo po nekoliko dana u improvizovanim šatorima Tibetanaca, koji su nam objašnjavali da ne postoji utvrđen red vožnje, gostili nas hranom i domaćim pivom zvanim čang. Đulija i ja smo tako naučili da vreme na Tibetu teče drugačije nego u ostatku sveta, ali i da se čovjek od tibetanskog čanga veoma brzo napije.

Rečnik mesta Maćao” je po izboru Azijskog nedjeljnika uvršten među sto najznačajnijih kineskih romana dvadesetog vijeka! Han Šaogung upoznaje čitaoce s logosom cijele jedne zajednice, ali i sopstvenim sjećanjima na vrijeme provedeno u zabačenom selu na jugu provincije Hunan tokom Kulturne revolucije. Za ovaj roman se vezuje i dugogodišnja polemika i kleveta da je autor prisvojio koncept „Hazarskog rečnika“ Milorada Pavića. Kasnije je kineski sud odbacio klevete i donio presudu u korist Han Šaogunga. Da li Vas je to kao prevodioca posebno intrigiralo ili otežalo posao?

Od samog početka sam znao da se upuštam u izuzetno težak prevodilački poduhvat, jer je reč o jednom od najsloženijih tekstova u savremenoj kineskoj književnosti. Ipak, u dogovoru sa svojom izdavačkom kućom, sjajnom Geopoetikom, odlučio sam da prevedem Han Šaogungov roman na srpski jezik i to iz najmanje dva važna razloga. S jedne strane, prevodom dela na srpski, konačno je, nadam se, otklonjena svaka sumnja u autentičnost Hanovog ostvarenja. Kao što ste pomenuli, neosnovane optužbe pojedinih kineskih kritičara i pisaca da je Han Šaogung plagirao Pavićev „Hazarski rečnik“ doživjele su i sudski epilog, ali sada, evo i domaći čitaoci imaju priliku da se uvere u neistinitost takvih tvrdnji. Drugi, i svakako najvažniji razlog zbog kojeg sam preveo „Rečnik mesta Maćao” jeste činjenica da je reč o izvanrednom književnom ostvarenju, koje zaslužuje pažnju domaće publike.

Koliko ste prevodom ovog i drugih romana savremenih kineskih pisaca uspjeli da približite publici s ovih prostora autentičan život kineskog čovjeka, estetitiku, emociju? Jer, kineski jezik je za većinu nas gotovo apstraktan, pa i kineska literature?

Iskreno se nadam da sam kao književni prevodilac ostvario svoj cilj i uspešno rekreirao kineska književna ostvarenja za domaću čitalačku publiku, jer usled prirode kineskog jezika i specifičnosti koje podrazumeva prevođenje s kineskog, prevodilac je primoran da, u velikoj meri, unosi u prevod i sopstvene stvaralačke elemente. Govoreći svojevremeno o engleskim prevodima Homerovih dela Džordža Čepmena, T.S. Eliot je primetio da je Homer na engleskom „više Čepmen nego Homer”. Dakle i u mojim prevodima kineskih pisaca sigurno ima mnogo ličnog pečata, ali s druge strane, kao odgovoran jezički tumač, uvek se trudim da ni na koji način ne narušim lepotu i integritet izvornika i trudim se da reči velikih književnika, kao što su Ju Hua, Džang Vej i Han Šaogung, domaćem čitaocu zazvuče jednako lepo, pametno i upečatljivo kao i kineskoj čitalačkoj publici.

S druge strane, dogmatski pristup književnosti je dugo predstavljao jedini vid literarnog ispoljavanja u maoističkoj Kini, koliko Han Šaogung izlazi iz tog okvira ?

Han je jedan od stvaralaca koji su svojim književnim delovanjem osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka uspeli da izađu iz dogmatskih okvira maoističke literature. Kineski kritičari najpre su ga proglasili jednim od predvodnika postmaoističkog književnog pokreta „potrage za korenom” čije su pristalice nastojale da rekonstruišu sopstveno sećanje na godine prinudnog života na selu tokom Kulturne revolucije, ali i da probude kolektivnu ruralnu podsvest kineskog društva suočenog s izazovima industrijalizacije i urbanizacije. Upravo delom „Rečnik mesta Maćao”, Han je napravio još jedan stvaralački preokret i upustio se u smelije književne eksperimente, kako u pogledu strukture dela, tako i u narativnim postupcima.

Vaša doktorska disertacije bila je o ulozi kineske poezije i pisma u zapadnom modernizmu pod naslovom „Percepcija kineskog pisma u evropskim modernističkim pokretima početkom 20. veka”. Što je bilo najbitnije u Vašim naučnim istraživanjima?

Za početak tih istraživanja bila je presudna moja ljubav prema stvaralaštvu velikog Ezre Paunda, a zatim sam počeo da otkrivam niz zapadnih stvaralaca koji su u različitim umetnostima bili nadahnuti segmentima kineskog pisma, književnosti i kulture. Mislim da je najvažniji aspekt tog istraživanja vraćanje u fokus činjenice da novo čitanje modernizma zahteva jednu vrstu transnacionalne strategije u tumačenju njegovih dostignuća, jer epoha modernizma predstavlja istorijski trenutak u kojem su kulturna mobilnost i hibridnost posebno naglašene, čime su narušene različitosti, epistemološke i izražajne granice među različitim kulturnim matricama.

Svakodnevno smo izloženi agresivnom internetu , komercijalizaciji, kako uspijevate da kao profesor kineskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu sačuvate od toga studente, ili polaznike na kursevima, i prenesete im interesovanje za savremeni i klasični kineski jezik i književnost?

Po mom mišljenju, internet, uz sve negativne osobine koje mu se mogu pripisati, može da posluži i kao moćno oruđe za edukaciju, ali i kao nov prostor za umetničko delovanje. Ipak, u vremenu koje obiluje lažnim vestima i lako dostupnim dezinformacijama, na svojim kursevima ne propuštam priliku da podstaknem studente da, kao filolozi, analitički pristupe konzumiranju informacija. Da se poslužim rečima Rolana Barta, podsećam ih da gaje „razobličiteljske” instinkte kako bi dublje pronikli u naizgled lojalne ili verodostojne tvrdnje. Duboko sam ubeđen da književnost ne samo da oplemenjuje čitaoca, već ga čini i mnogo manje podložnim prevarama, samoobmanama i različitim vrstama propagande. O tome volim da razgovaram sa svojim studentima.

Rođeni ste na moru, u Boki, djetinjstvo je ostalo u Herceg Novom, ali već skoro 30 godina ste putnik svijeta. Živite i radite u Beogradu, Kina Vam je kao druga domovina, a što je s Crnom Gorom i rodnim gradom? 

Herceg Novi je grad mog detinjstva i odrastanja, i za mene je to nalepši grad na svetu. U Novom i dalje živi moj brat sa svojom porodicom, Helena Seferović Vučetić s kojom sam prohodao na Karači, kao i mnoštvo dragih divnih prijatelja i poznanika koji su zauvek deo moje emotivne matrice. Uprkos obavezama, trudim se da što više vremena tokom godine provedem u svom rodnom gradu i svaki put, kad se minibus s tivatskog aerodroma uspne do nekadašnjeg motela Dubrava, mene obuzme prijatni osećaj da sam kod kuće.

Što su Vaši dalji planovi i želje?

Trenutno radim na svojoj novoj knjizi koja je rezultat istraživanja zapadnih modernističkih uticaja u kineskoj pesničkoj moderni, prevodim zbirku izvanrednih pripovedaka kineskog pisca Ju Huaa i pripremam završna predavanja za kurseve u ovom semestru. Želje? Voleo bih da dođem u Novi tokom zime, jer sam se uželeo porodice, prijatelja i juga.

10 Komentari

  1. Strpljivo cekam dane kad ce Oktobarske nagrade i druga priznanja u Herceg Novom dobijati ljudi ovakvog intelekta, duha i obrazovanja. Do tada cu sebicno uzivati u njihovim djelima srecna sto sam ih otkrila.

    45
    3

Ostavite komentar

*

code